Са благословом Његовог Преосвештенства, Епископа швајцарског, Господина Андреја, о. Мирослав Симијоновић је отишао са једном групом ходочасника на Свету Гору 3. априла, 2025. Већи део групе је посетио манастир Хиландар и манастир Св. Пантелеимона и вратили су се у недељу 6. априла назад за Цирих. Мања група је остала са о. Мирославом у манастир Хиландар да молитвено учествује на Другом великом бденију, певању предивног акатиста Пресветој Богородици а у суботу ујутру су се сви причестили на литургији. На велику радост наших парохијана, умољен је иконописац и великосхимник, отац Игњатије Хиландарац да живопише икону “Источни петак” за храм Успења Пресвете Богородице у Цириху.
Након боравка у Хиландару, отпутовали смо бродом до малог пристаништа иза скита Св. Ане а одатле пешке до скита Св. Апостола на месту Каресе на надморској висини од око 700 метара. Прво смо свратили до испоснице Св. Јована Богослова, коју духовно води игуман Теологос, један веома благородни старац умиљатог изгледа, који је био духовно чедо Св. Пајсија Светогорца.
Дошли смо до скита Св. Апостола када је већ пао мрак, уморни од напорног пута. Сутрадан, након недељне литургије и Светог причешћа, ближе смо се упознали са игуманом Памфилом који је дуго година живео у манастиру Свете Екатерине на Синају. Он је обновио овај скит са братијом само им је остало да заврше кров од око 600 квадратних метара.
У нашој групи је из тог разлога пошао пензионер, брат Небојша Обреновић који је узео мере и дао упутства за све што је потребно да се припреми за радове на крову. Када се све то заврши, доћи ће неколико група наших парохијана који ће поставити кров под надзором мајстора Небојше Обреновића. Такође смо посетили скит Св. Димитрија у којем живи старац Никита, духовно чедо Св. Порфирија Кавсокаливита који је један од три монаха на Светој Гори који зна где је гроб Св. Профирија. Старац Никита нам је показао нови параклис који раде и где смо отпевали од Кир Исаије Србина из 15. века ”Агиос о Тхеос – Свети Боже”. Старац нас је послужио куваним дуњама које је пред нама спремао. Сви ови дивни монаси носе у себи неку неописиву радост, смиреност и простодушну лепоту љубави према Богу.
Извод из летописа за 7. Април 2025
” Монаси певају тихо и достојанствено, не деру се као што је обичај у храмовима у свету. Они причају са Богом певајући. Не вичу Богу, јер осећају Његову близину, Његову доброту и љубав. А људи када некога воле, утање глас пред вољеном особом. Зато је ово њихово појање лепо и умилно јер излази из срца које тражи Бога који је Љубав. Ако је то тачно, да ли је наш драги Бог далеко од нас у свету те зато волимо да вичемо на богослужењима? Да ли уопште вичемо према Богу, или смо можда заљубљени према нашем “его” који је сујетан и у таштини… Ено га премудри Соломон, који је након пробања свега сластољубивог у свету написао: ”таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1,2)
…Благодарим Ти Господе на Љубави којом нас милујеш. Свестан сам да је сваки тренутак мог живота тајанствени печат Твоје љубави. Свестан сам да је и ово време такође потребно да бих разумео лепоту Твојих боја не само на иконама и фрескама, већ и на лицима ових дивних подвижника монаха. Отац Памфилос ми је данас казао да је потребно да принесемо Господу и наш бол као жртву да би се радост отворила у срцу… подари ми Господе све што је потребно да Ти служим у смерности и љубави. Подари ми снаге да све што радим буде у славу светог имена Твога. Подари ми Господе празнину себе у мом срцу, да бих могао да се испуним Тебом који ме волиш. Подари ми Боже празнину самољубља да би ова моја пустиња страсти била испуњена лепотом богољубља. Амин.”
Галерија
